Коришћење плаката, летака и другог штампаног материјала у пропагирању политичких ставова, истицању и "оглашавању" културних и других вредности, било је присутно у целокупном периоду постојања Краљевине Југославије, са сталном тенденцијом усавршавања у сваком погледу. Застој је евидентан само у периоду 1929-1931 у којем је био суспендован и рад политичких странака. Ипак, у последњем десетлећу постојања Краљевине Југославије пропагандни начин комуникације са јавношћу, посебно са политичким јавним мнењем, бележи убрзан и квалитативан успон. Нарочито су Милан Стојадиновић и његов пропагандни апарат користили различите начине и средства да резултате рада партије или владе којима је Стојадиновић руководио, учине сугестивним, јасним и разумљивим. У том смислу, уместо декларативности, неизвесних обећања и заморних идеологизованих обраћања, на разговетним местима користе се чињенице, статистичке и друге, како би се бирачима недвосмислено показали резултати, нарочито у економској и социјалној сфери.

У целини, међутим, садржаји "визуелне" штампане грађе углавном су се кретали у токовима ретко добрих, а углавном лоших међунационалних односа, истицања националне фолклорне и "јуначке" традиције, европских модерних токова, економско-социјалних кретања, обесправљености појединих друштвених слојева или професија, посебно када је реч о политичком плакату лево оријентисаних политичких странка. Садржаји су се поштапали књижевним наслеђем, мислима наших и страних знаменитих људи, призиване су националне историјске личности и битке на које се треба угледати, друге државе да би се привредни и други успеси поредили, морал национални и интернационални, правда и неправда, откриване економске и друге афере, све у прози или стиху, уз фотографију, цртеж или карикатуру, прилагођено уху и духу потенцијалног гласача, кориснику културних добара, имућним слојевима, раднику или сељаку.