Државни симболи

Уједињењем у Краљевину СХС децембра 1918. поставило се и питање коришћења државне химне у свечаним приликама. Иако није било закона о химни, спојене су народне химне сва три јужнословенска племена и образована химна Краљевине СХС/Југославије. Певани су стихови Боже правде, затим стихови Лијепа наша домовина и потом Напреј, застава Славе, све са првим и последњим строфама.

Све три народне химне настале су у XIX веку у време романтизма и националног полета.

Прва од њих била је хрватска песма Лијепа наша домовино коју је написао Антун Михановић (1796–1861), конзул и књижевник. Штампана је у листу "Даница" Људевита Гаја 1835, а на те речи музику је 1846. компоновао Србин из Винковаца Јосиф Руњанин (1821–1878), официр и музичар. Тек за време изложби Хрватско-славонског господарског друштва у Загребу 1891, где су извођене свечане песме, публици се највише допала "Лијепа наша домовина" која је у наредним годинама певана на свим већим прославама и празницима у Хрватској и тако је прерасла у народну химну.

У време народног препорода у Хабзбуршкој монархији и пада Метерниховог режима, Мартин Даворин Јенко (1835–1914), заједно са бунтовнички расположеним земљаком и презимењаком, песником Симоном, компоновао је 1860. у Бечу музику за песму "Напреј, застава Славе!" која је брзо прихваћена код словеначког народа и постала народна химна.

Иако је "Боже правде" као родољубива песма настала последња у односу на све три народне химне, постала је прва национална и државна химна када је Србија проглашена краљевином, фебруара 1882. Десет година раније, приликом прославе пунолетства кнеза Милана Обреновића и његовог ступања на престо Србије, 10. августа 1872. одржан је комад с певањем "Маркова сабља". У оквиру представе отпевана је песма "Боже правде" коју је написао Јован Ђорђевић (1826–1900), књижевник, драматург, управник Српског народног позоришта у Новом Саду и Народног позоришта у Београду. Музику за њу компоновао је композитор Даворин Јенко, Словенац који је у другој половини XIX века живео и радио у Србији. Песма се допала кнезу Милану и присутнима те је искоришћена приликом проглашења Кнежевине Србије за Краљевину Србију и кнеза Милана за краља фебруара 1882. Од тога дана песма "Боже правде" извођена је у свечаним и празничним приликама као званична химна Србије. Уз мање измене, песма је надживела бројне династичке и друштвене промене у Србији, па се и данас изводи као химна Републике Србије.

Првобитна верзија песме гласи:

Нестанком Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. са историјске позорнице нестала је и модификована национална српско-хрватско-словеначка химна. У јеку Другог светског рата и стварања нове Демократске Федеративне Југославије, са прокламованом равноправношћу јужнословенских народа заживела је песма "Хеј Словени" као привремена химна.

Песму "Хеј Словени" написао је у Прагу 1834, у време панславистичког покрета, Самуел-Само Томашик, Словак по националности. Песми је дао назив "Хеј Словаци" и написао је да се она пева на мелодију пољске песме Jeszczе Polska nie zginela. Касније је променио име песме и посветио је свим Словенима. Томашикова песма брзо се проширила и постала песма националног позива на јединство у свим словенским земљама. Код већине словенских народа доживела је бројне језичке трансформације. Певана је као химна још на пансловенском конгресу у Прагу 1848, на којем се делегат Ватрослав Лисински изјаснио као први Југословен.

Песму су са југословенских простора први прихватили Словенци још 1848. и певали је као "Хеј Словенци". Објављена је у југословенској штампи у време стварања заједничке државе 1918, а најинтензивније је проживела као југословенска химна у периоду народноослободилачког рата 1941–1945, па све до распада Југославије.

Стара свесловенска песма "Хеј Словени" поново се родила када је изведена на отварању Првог заседања АВНОЈ-а 26. новембра 1942. у Бихаћу, на Другом заседању АВНОЈ-а 29/30. новембра 1943. у Јајцу, при доласку Тита на Вис. У тек ослобођеној земљи, на Уставотворној скупштини 29. новембра 1945, када је Југославија проглашена за републику, свирана је у "најсвечанијем тренутку" и сви народни посланици устали су и запевали ову химну. Тако је песма "Хеј Словени" прихваћена као привремена химна.

Због недостатака у песми "Хеј Словени", већ почетком 1946. расписан је конкурс за текст нове југословенске химне. Међутим, конкурс није успео због немогућности да се ускладе речи песме "Химна ФНРЈ" од Чедомира Миндеровића са музиком коју су компоновали познати југословенски композитори. Нови покушај стварања југословенске химне 1959. био је заједнички рад Мире Алечковић и Николе Херцигоње. На основу његове композиције "Новој Југославији" из 1948. настала је Свечана песма препознатљива по првом стиху рефрена "Југославијо, борба те родила". Она је 19. априла 1959. изведена на свечаној приредби у Београду поводом 40-годишњице КПЈ. Чинило се да је пронађена права химна, па је Савезном одбору ССРНЈ предложена за државну химну. Међутим, иако не јавно, представници хрватског руководства из 60-их година оценили су песму сувише унитаристичком (назив Југославија помиње се чак четири пута, непрестано се инсистира на њеном јачању, "мирише" империјалистички итд.). Песникиња Мира Алечковић је одбила да промени рефрен ове песме, па је "Хеј Словени" остала химна Југославије.

На иницијативу Едварда Кардеља, Александар Обрадовић је прилагодио други став Пете Бетовенове симфоније за химну Југославије и та песма је изведена на Дан Републике 1963. у Београду, али ни тај покушај није прихваћен. Уследили су трећи и четврти конкурси, 1968. и 1973/74. године, на којима је прихваћена мелодија Свечане песме македонског композитора Такија Хрисика, али нису пронађене праве речи за њу због чега су и ови конкурси пропали. Последњим конкурсом за химну било је предвиђено да се усвојена композиција химне изведе на 40-годишњицу социјалистичке Југославије 29. новембра 1985. у Београду. Међутим, као и претходни, и овај конкурс остао је без одлуке о избору химне.

Тако је, све време од 1945. као привремена опстала химна "Хеј Словени". Уставом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије од 21. јануара 1974. први пут се спомиње постојање химне у члану 8, али без њеног назива. Законом о употреби грба, заставе и химне СФРЈ од 22. априла 1977. формално је уређен статус химне "Хеј Словени" када је озваничена њена привремена употреба док Скупштина СФРЈ не утврди нову химну. Усвојеном законском одредбом, IX амандманом из 1988. на Устав из 1974, химна "Хеј Словени" проглашена је за званичну химну СФР Југославије. Поново се појављује у Уставу Савезне Републике Југославије 27. априла 1992. када је већ дошло до сецесије југословенских република. Ипак, као таква опстала је по инерцији до проглашења Устава Републике Србије.

Текст припремио: Драгош Петровић