Прилог проучавању биографије – Службенички лист Анице Савић Ребац

Службенички листови и персонална досијеа представљају примарну архивску грађу која непосредно осветљава професионалне путеве појединаца и као таква од посебне је важности првенствено за временски период у којем се млада Краљевина СХС/Југославија у тешким поратним временима развијала у свим својим потенцијалима.
За ову прилику изабрали смо Службенички лист Анице Савић Ребац, истакнуте представнице српске интелектуалне елите у време када високо образовање жена није била уобичајена појава.

Аница Савић Ребац рођена је 7. октобра 1893, у Новом Саду, од оца др Милана Савића, књижевника и секретара Матице српске, и мајке Јулке Савић, рођене у угледној породици Давидовац, као српкиња православне вере. Била је удата за Хасана Репца (од 25. јуна 1921), инспектора Министарства вера.

Поред биографских података њен Службенички лист расветљава ток њеног школовања и стручну спрему. Подаци о њеном школовању говоре да је у Новом Саду завршила Основну школу (1898–1902), као и Вишу женску школу (1902–1906). Гимназију је похађала приватно (1906–1909) а испит зрелости положила је у Новом Саду (1909). Филозофски факултет Универзитета у Бечу похађала је осам семестара (1910–1914) а Универзитет у Београду два семестра (1919–1920).

Сачуван је и податак да је дипломски испит положила у Београду (30. јуна 1920) а професорски испит са скраћеним роком 7. и 8. маја 1924, из латинског и грчког као главним, и француским језиком као споредним предметом, са темом „Инфинитивне конструкције у француском језику: Canis et Caro”. Испит је положила „једногласно“ о чему сведочи и деловодни број у углу документа СНБ 9039/924, и којим је стекла статус професора средњих школа.

Аница Савић Ребац је била је полиглота и одликовао ју је високи степен мултилингвизма. У свом службеничком листу навела је да говори француски, енглески, немачки, италијански и мађарски језик.
Објављивала је песме и књижевне студије у различитим часописима. Пре свега у Бранковом колу, чувеном часопису за књижевност, уметност и културу који је излазио у Сремским Карловцима, и у коме је као веома млада девојка објавила своје прве песме и преводе; у Босанској вили, затим Књижевном југу, у којем је била редовни сарадник од 1917. до 1925. године, заједно са Милошем Црњанским и Ивом Андрићем; затим Дану, авангардном часопису који је основала и уређивала у Београду заједно са Ксенијом Атанасијевић, као и Српском књижевном гласнику, водећем и најугледнијем књижевном часопису тог доба у Србији. У документу је навела и да је тада припремала Збирку песама.

Била је и Члан Матице српске, као и Друштва за Српско народно позориште, најстаријег професионалног театра код Срба. Будући да је њен отац, Милан Савић, био дугогодишњи управник овог позоришта, Аница је од детињства била дубоко повезана са овом институцијом. Имајући у виду да је Милан Савић, поред тога што је био дугогодишњи секретар Матице српске и уредник Летописа Матице српске, био и истакнути преводилац, из чијег је пера изашао и превод Гетеовог Фауста на српски, није неуобичајено да је и његова ћерка Аница, одрастајући у атмосфери оригиналног књижевног стварања и сама преводила Бајрона већ са својих петнаест година.
Поред описаних биографксих података овај документ нам даје увид и у ток њене професионалне службе за период 1920–1926. године.

По дипломирању, и након што је „положила заклетву”, што је била редовна пракса и обавезан законски услов за рад у државној служби, 1920. г. је почела да ради као суплент у Женској гимназији у Новом Саду. Затим је, Указом из 1922. постављена за суплента Треће женске гимназије у Београду да би 1924. г. положивши професорски испит била унапређена из статуса суплента у професора. Даље, ток њене службе ишао је уобичајеним напредовањем у више категорије, за шта су забележени подаци до 1926. године.

Аутографски карактер овог документа кључан је као научно-релевантан и примарни извор, незаобилазан у биографској реконструкцији живота и дела Анице Савић Ребац — једне од најерудитнијих стваралаца српске културе, класичног филолога, преводиоца и мислиоца чији опус заузима посебно место у европском хуманизму 20. века.

Приредили: Ђурђија Боровњак, виши архивиста, Видосава Ераковић, виши архивиста